Proleće zaista dolazi
Ne mogu da to razumem. Kako to može, kako može doći ovako mirno? Prirodno je, nasmešiš se, proleće dolazi svake godine. Uđeš u sobu, ali kao da i ne hodaš, ne zauzimaš nikakvo mesto, ne diraš ništa, kao da se bojiš da ćeš se, ako nešto dotakneš, rasplinuti: ne moramo da razgovaramo, kažeš, samo gledaj.
Volim aksonometriju, kažeš, danas ne moramo ništa da crtamo rukom, zgrada crkve raste na monitoru, vidim je iz različitih uglova, vrti se oko svoje ose, čak je i naopako jedno vreme, vratiš je na mesto, peva Divna Ljubojević, još imaš sjaj u očima.
Ovo je crkva u mom rodnom selu, kažeš, ovo je kuća koje više nema, mnoge su izgorele, ne samo naša, a ovo je majka, imala je samo četrdeset godina. Imaš njene oči, kažem ja.
Soba je prazna, samo monitor svetli, veoma duga tišina.
Leto je veoma vruće.
Kad je bilo leto, uvek sam imao puno posla, ali ne i ove godine, sve je odjednom stalo, jako je loša godina, kažeš mirno. Šta radiš, upitam, slušam muziku, kažeš.
Ne mogu da ostanem u kući, ometaju me beli zidovi i komšije iza njih, ne mogu da izađem napolje, ne mogu da hodam, vetar i sunce mi smetaju, čak i ljudi na trotoaru, ne smeju se, kažeš, tamne su ti oči i nekuda lutaju, ne gledaš me.
Popodne se senke drveća protežu preko ulice, drozdovi se dižu i pevaju, pevaju u mraku, jer uživaju u životu, jer ne znaju šta bi drugo radili, jer su mladunci već otišli i sada je vreme za bezbrižan život, samo jednostavan život, bez obaveza, bez žurbe, dok se mačje krzno ne protrlja o stabljike trave u bašti, ali ti je ne čuješ, jer ležiš na krevetu licem okrenut ka plafonu i znojiš se, jer je sada mnogo toplije u kući nego napolju, ali otvorićeš prozor samo kad te pozovem - srećom još dižeš telefon.
U vazduhu su prozirni delići oblaka, umorni od celonoćne kiše, većina pleše sa galebovima tik iznad reke, ali nekoliko njih se vrti oko tebe, sve je belo ili plavo, imaš plavu majicu i bele zube i smešiš se, da vidiš da hodam, kažeš, tvoje oči sijaju, lice ti je mršavo, tapšem ti.
Biće dobro, reći ću, leto priča sa jeseni, flertuju i razmenjuju modna iskustva, sezona je oker i žuta, samo žutu ne možeš promašiti, ali ima puno crvene na ovom plakatu, pa je kupac to hteo, objasniš, zanimljivo je, slažem se. Napravićeš razglednicu sa livadskim cvijećem za mene, samo za mene.
Plačem jer nisam našao mačića, bilo je negde u žbunju pored puta, čuo sam ga kako cvili, sigurno će uginuti, udari ga auto, osećam pravog očaja u tvom glasu. Naći će ga majka, kažem, ali ti meni ne veruješ, tamo će umreti i ja sam kriv, otišao sam, šapućeš. Vratićeš se sutra ujutro, pokušavam, pa idem tamo, rećićeš ponizno. Nisi ti kriv, uradio si sve što si mogao, kažem bespotrebno.
Obrisao sam prašinu, smešiš se, zamisli, ja sam usisavao, imao sam dosta posla danas. Neverovatno, i ja se smejem, ponosna sam na tebe, kažem, ali oči ti opet beže, nedostaje svetlo.
Stajao sam pored nega kada je umro. Pored koga, upitam te, pored mog brata, odgovaraš.
Čak i zima dolazi svake godine, i Božić, uskoro. Dugo si nem, dugo te nema, soba je puna slika iz prošlosti, nećeš doći jer je hladno, vani pada kiša ili ne, nećeš doći, šta god da je napolju, bilo šta da pada ili možda ne pada ništa, na primer pahuljice, ali to je samo igra, hoću da te oraspoložim, pričam ti kako sam jela sneg kad sam bila dete, ali ti ne slušaš.
Imao sam neki posao, konačno, kažeš. Bojim se, dodaješ. Ne mogu da jedem.
Zamišljam te između spavanja i buđenja, ne plačem.
Ujutro ne mogu da pokrenem ustima, bole me vilice, jak je bol, iznenađuje me, stisnem zube i onda shvatim, da, stiskam ih cele noći, svom snagom, otkad sam pročitala onu poruku, od kada sam to saznala, ugasila sam laptop i svetlo, jer kad je noć nije potrebno da vičem i budim komšije i da plašim drozdove koji još uvek mirno spavaju.
Proleće je ponovo došlo. Kako je moglo da dođe, kada nisi tu.