Ukážka z knihy Povesti spod Vitoroga/Priče ispod Vitoroga

Čudotvorna pređa

Kišne kapi udaraju po krovovima brvnara Vagana. Drveće se povija, ali hladan vetar sa planina u uskovitlanoj igri raznosi njihovo mlado lišće i rasprostire ga po zemlji. Po celom kraju fijuče vetar, kao da već nije kraj maja. Jelena sede bliže prozoru i poče da veze. Želi da ukrasi prsluk za tetka Jovanu. Tetka joj mnogo pomaže otkako joj je umrla majka. Naučila ju je da kuva, tka, šije, plete vunene čarape. Jelena, ipak, od svega najviše voli da veze. Ima samo deset godina, ali vrlo vredne ruke i tanane prste. Košulje i prsluke od belog platna, kecelje, ali i filcane kape i topli zubun - sve to je mnogo lepše kad je ukrašeno šarenim vezom.

Ulazna vrata se s treskom otvoriše i unutra uđe otac. Savije leđa, nagne glavu u stranu. Naslanja se na drveni ram. Igla zastane u vazduhu. Devojče pretrnu. Skoro da ne diše.

"Neka te... opet samo sediš?!" viknu otac. "Zar tu nema nikakvog drugog posla?"

Priđe joj teturajućim korakom, zgrabi joj ručni rad iz ruku i baci ga u ugao. Jelena oseti zadah rakije. Sva zadrhta.

"Tornjaj se tamo u štalu!" razjari otac i udari je teškom rukom.

"Stoku sam već nahranila," prošapta plačući, ali otac je nije slušao, već se bučno strovalio na klupu. "Nek se nosi," opsova, a zatim se utiša. U sledećem trenu začu se glasno hrkanje.

Jelena žurno navuče na sebe zubun, uze torbu i u nju stavi malo parče hleba, od vrata se vrati po filcanu kapu i istrča napolje. Trči ni sama ne zna kuda. Ne oseća ni vetar ni kišu. Na licu joj se mešaju kišne kapljice sa suzama. Kapi postajaše sve sitnije i sitnije i kiša postepeno prestade da pada. Utihnu i vetar i kroz razbarušene oblake promoli se narandžasto sunce. Jelena ne posustajući korača mirisnim livadama. Korak je vodi ka planinama. Možda će se popeti i na sam Goli Vitorog. Oduvek je bila znatiželjna, htela je da vidi kako odozgo izgleda svet.

Hodala je prilično dugo. Kad je počela da ulazi u šumu, već je padao mrak. Duboko je udisala očaravajući miris mokre zemlje. Svuda unaokolo su se kretale iskrivljene crne senke i šaputale nerazumljive reči. Ili joj se to samo činilo? U žbunju ispred nje nešto zašušta. Dva sjajna svetlašca zatrepereše i odmah nestadoše. Devojčici odjednom snažno zakuca srce. Spazi staru bukvu sa debelim granama. Brzo se pope na nju i udobno se smesti u njenim rašljama. Izvadi iz torbe ono parče hleba i u slast ga pojede. Više se ničega nije bojala.

"Jelena!" viknu iz sna otac i budući da je klupa bila preuska, hoteći da se okrene, stropošta se na pod.

"Dođavola!" opsova i krenu da ustane, oberučke se oslanjajući o klupu. Naposletku mu to i uspeva.

"Jelena,? Gde si? Dođi ovamo."

Na njegova sa dozivanja niko ne odazva.

Teturajući ode najpre do ostave, a zatim i do staje. Devojčice nigde nije bilo. "Gde li se samo mogla denuti po ovoj kiši?" zapita se. U glavi mu odzvanjaše udarci na hiljade maljeva. Krenu da je potraži, iako imajući još uvek nesigurna koraka. Najpre zakuca na vrata tetke Jovane. Bez rezultata. Onda krenu da je traži i izvan sela. Drhtave noge mu ne dozvoliše da se kreće brže. Tu i tamo bi se zateturao ili spotakao. Nehotice pogreši pravac. Na putu mu se ispreči koren stabla. Ne primeti ga odmah, saplete se i preturi preko njega. Nađe se na zemlji. Noga pod njim osta neobično iskrivljena. Kada je  pokušao da je pokrene, probode ga iznenadan i oštar bol.

"Jelena!" povika na sav glas, ali začu samo odjek iz šume. "Daj Bože da joj se ništa nije desilo... i da se vrati kući."

Da joj je živa majka, sve bi bilo drugačije, motaju mu se po glavi tužne misli. S velikom mukom ustade i nađe jednu jaku granu, te se oslonji na nju. Od bola mu se zamagli pred očima. Ovako neću daleko stići, pomisli. Okrene se ka selu i uprkos bolovima polako krenu kući.

Jelenu probudi usplahiren cvrkut ptica. Začudi se, što je noć prespavala na drvetu a nije pala dole! Spusti se na zemlju i krenu puteljkom što vodi kroz bujad koju su izgazile divlje zveri. Na jednom listu opazi šarenog leptira. Približi se da ga bolje pogleda. U tom trenu leptir zamahnu krilima i odlete, za njim osta samo lelujavi list. Devojčici se učini kako se ispod lista nešto žuti. Podignu list i pod njim ugleda sklupčanu ptičicu. Vlažno perje oko njene male glave stvaralo je slepljene grudvice. Telašce joj je svo drhturilo. Ptičica je otvarala kljun ali nikakav glas nije ispuštala. Ličila je na malo pile, baš onakvo kakvo imaju kod kuće, samo što mu je perje bilo prošarano crnim i braonkastim tačkicama. Uplašene oči gledaše u devojčicu. Jelena skinu sa glave filcanu kapu i umota je u nju. Ptičica ubrzo prestade da se trese i zaspa. "Gde li bi joj mama mogla biti?!" upita se Jelena. Ako je ne bude našla, umreće od gladi. Ovakvi malecki još ne znaju da lete i ne umeju sami sebi da nađu ništa za jelo. Jelena zna da ptiće roditelji hrane sve dok im dobro ne izraste perje i dok ne nauče da lete. Videla je jednom porodicu detlića koji su sebi napravili gnezdo u panju jedne stare jabuke pored njihove kuće. Roditelji su po ceo dan leteli gore-dole i donosili mladuncima nešto za jelo. Bile su to razne mušice... ili možda i crvići? Obazrivo korača mokrom šumskom stazom. Ptić mokar od kapi rose joj se privija na grudi. Ona oseća tiho kucanje njegovog srca. Oboje ćemo ovde umreti od gladi - pomisli pomalo ožalošćeno i malo jače pritegnu zubun uz telo. Još je zima, još nisu krenule ni jagode ni maline...

© Katarína Mikolášová, 2020

Preklad © Martin Prebudila, 2020

Ilustrácia ©Ivica Stevanović, 2020